Објављено: Пет, окт 3rd, 2014

«Никада се ничега не боjте» – Исповеднички подвиг свештеника Василија Гундјајева

 

Патријарх московски и све Русије Кирил је свештенослужитељ у трећем покољењу. Његов деда по очевој линији, Василије Степанович Гундјајев, родио се у граду Астрахању године 1903, а породица Патријарховог прадеде се преселила у град Лукојанов у Нижегородској губернији. Василије је радио као машиновођа и механичар у железничком депоу. Био је дубоко верујући човек, и децу је васпитао у православној вери, усађујући им љубав према Цркви и богослужењу. У породици је било седморо деце и једна усвојена девојчица.Породица је живела веома скромно, иако је Василије примао доста добру плату. Већи део године породица је проводила у кући за службенике смештеној уз железнички депо, и само би током лета Василије са женом и децом одлазио у село Оброчноје, где су у омањој дрвеној кући проводили распуст. Овакав начин живота није одговарао нивоу прихода Василија Гундјајева. После много година, када је Василије већ био остарио, његов унук, будући Патријарх, питао га је: „А где су ти сви твоји новци? Како је могуће да ни пре револуције ни после ње ништа ниси стекао?“ Деда је кратко одговорио: „Све новце слао сам на Свету Гору Атонску“.

Патријарх Кирил се сећа: Недавно, када сам био на поклоничком путовању на Светој Гори Атонској, нашавши се у посети манастиру Симонопетра, питао сам игумана да ли се у обитељи чувају спискови имена за вечно помињање с почетка XX века. Одговорио је потврдно. У мислима сам брзо нашао одговор на питање у којим годинама је отприлике деда могао слати новац и, наравно, дошао до закључка да је то морало бити пре Првог светског рата. Замолио сам оца игумана: „Можете ли погледати у књигама руска имена за годину 1913?“ Буквално кроз неколико минута донели су ми тај Синодик, отворили 1913. годину, и гле, својим очима сам угледао имена свих чланова наше породице. И када је скоро игуман манастира Симонопетра долазио у Москву на прославу јубилеја Његове Светости Патријарха Алексија, ту чињеницу он је поменуо и у свом званичном наступу на свечаном пријему. Верујем да се овакви поменици чувају и у другим светогорским обитељима.Октобра 1917. године власт у Русији преузели су бољшевици. Део њиховог идејног програма представљала је борба против религије. Одмах после револуције отпочели су сурови прогони Цркве, хапшења и ликвидације свештенослужитеља. Прва жртва револуционарног терора био је петроградски протојереј Јован Кочуров, убијен 31. октобра 1917. године. Његовом смрћу отпочиње трагични списак новомученика и исповедника руских, који укључује имена десетина хиљада представника свештенства и монаштва и стотина хиљада лаика.

Смртне казне над свештенослужитељима вршене су са невероватном суровошћу: они су закопавани живи у земљу, на мразу су поливани хладном водом док се потпуно не би следили, бацали су их у врелу воду, распињали, бичевали до смрти, наносили им ударце секирама. Многи свештенослужитељи су пре погубљења били мучени, многи су смртну казну доживели заједно са својим породицама или наочиглед својих жена и деце. Цркве и манастири били су рушени и пљачкани, иконе су излагане оскврњивању и спаљиване. Разуздана кампања против религије била је покренута и у штампи.

Народни комерисијат за право издао је 14. фебруара 1919. године наредбу о организованом отварању моштију. У том циљу формиране су посебне комисије које су у присуству свештенослужитеља и лаика јавно скрнавиле мошти Светих. Циљ кампање била је дискредитација Цркве и изобличавање „превара и шарлатанства“.

Године 1922. совјетска власт отпочела је кампању за конфисковање црквених вредности. Као повод за ту кампању послужила је глад која је погодила долину реке Волге и неке друге области Русије. До маја 1922. године глад је погодила скоро 20 милиона људи, од којих је скоро милион преминуо. Одумирала су читава села, деца су остајала сирочад, људи су масовно бежали из области погођених глађу и умирали на путу. Ту ситуацију власт је одлучила да искористи за наношење једног снажног удара Цркви. У штампи је отпочела кампања против Цркве, коју су оптужили за скривање разних драгоцености и за равнодушност према народној невољи. Фебруара 1922. године отпочело је „принудно одузимање“ црквених драгоцености, које је у неким случајевима било наишло на масовне протесте. Рецимо, приликом изношења црквених реликвија из Катедралног храма у Шују, око храма су се окупили људи који су покушали да одбране светиње, али црвеноармејци су их пострељали све до једног.

19. марта 1922. године В. И. Лењин саставио је тајно писмо упућено члановима Политбироа у коме је предлагао да се глад искористи као повод за потпуно уништење црквене организације у Русији: Сви аргументи указују на то да касније нећемо успети да учинимо овако нешто, јер нам ниједан други моменат осим страшне глади неће омогућити такво расположење у широким масама сељаштва које би значило или придобијање симпатија, или макар неутрализовање тих маса, у смислу да ће победа у борби за одузимање драгоцености безусловно и у потпуности бити на нашој страни… Зато долазим до недвосмисленог закључка да смо управо сада дужни да изазовемо на најодлучнији и беспоштедни двобој црностотинашко свештенство и да његово противљење угушимо са таквом суровошћу да то не забораве још неколико деценија.

На седници Политбироа од 30. марта био је прихваћен план уништења Цркве, који је укључивао хапшење чланова Синода и Патријарха, отпочињање нове антирелигијске кампање у штампи и конфисковање црквених драгоцености по читавој земљи. Патријарха Тихона су почели позивати на саслушања у Државну политичку управу. По читавој земљи отпочела су суђења свештенослужитељима и лаицима који су били оптуживани за противљење конфисковању црквене имовине. У ноћи 12. на 13. августа, по оптужби за скривање црквених драгоцености, стрељан је Митрополит петроградски Венијамин.

Поред прогона од стране атеистичке власти, и удари по Цркви изазивали су бројне унутрашње конфузије и расколе. До 1922. године већ је био изазван „обновљенски раскол“. Обновљенци су покушавали да изазову промене у свим аспектима црквеног живота, да изневере вековне традиције, борили су се за увођење жењеног епископата и за бројне друге новотарије. Међутим, главно у програму обновљенаца било је свргавање легитимне црквене јерархије на челу са патријархом Тихоном. У том циљу они су ступили у савез са Државном политичком управом, која им је пружала активну подршку. После смрти патријарха Тихона, године 1925, у Цркви је наступио канонски хаос, изазван чињеницом да су власти спречавале сазивање Сабора ради избора новог патријарха. Неколико месеци на челу Цркве налазио се Митрополит крутицки Петар, али он је убрзо био ухапшен. Власт се нашла у рукама његовог привременог заменика, митрополита нижегородског Сергија. Године 1927. године он је издао Декларацију о лојалности совјетској власти, која је представљала покушај Цркве да легализује свој положај у Совјетском Савезу. Декларација је, између осталог, прокламовала: Ми желимо да будемо православни и да истовремено Совјетски Савез доживљавамо као нашу грађанску домовину чији радости и успеси јесу и наши радости и успеси, а њени неуспеси и наши неуспеси.

Прихватање Декларације није зауставило прогоне Цркве. Напротив, између 1928. и 1931. године они су добили нови замах. До 1. јануара 1928. на територији РСФСР налазило се 28 560 парохија Руске Православне Цркве, а заједно са парохијама обновљенаца и других расколника број парохија приближавао се цифри од 39 000 (односно две трећине од њиховог броја пре револуције). Током 1928. затворене су 354 цркве, а 1929. године 1119 храмова, од којих су 332 уништена. У Москви, од 500 храмова до јануара 1930. остало је само 224, а кроз две године само 87. Године 1931. динамитом је разнет храм Христа Спаситеља. По свој земљи водила се кампања против црквених звона. Звона су скидана и разбијана. Настављено је уништавање икона и скрнављење светиња.

Године 1932. „Савез милитантних безбожника“ планирао је Петолетку борбе против религије. Према плану, храмови свих конфесија морали су бити затворени, а свештенослужитељи послати у иностранство. Наложено је: „До 1. маја 1937. године име Бога мора бити заборављено на целој територији СССР-а“. Разуме се, свештенослужитеље нико није слао у иностранство: њих су и даље хапсили и стрељали, при чему, за разлику од Лењиновог доба, када су се одвијали запажени и јавни судски процеси, сада је за стрељање било довољно да постоји пресуда „тројке“[1]. Тридесетих година, када је стаљинистички терор обухватио све слојеве становништва, хапшења и стрељања задесила су све свештенослужитеље, укључујући и обновљенце.

Због прогона 30-их година, који нису имали преседана у историји, Црква у СССР-у била је скоро потпуно уништена. До 1939. године на целој територији земље сачувано је свега стотинак активних храмова. Није остао ни један манастир, нити је радила макар једна црквеношколска установа. Само четири епархијска архијереја остала су на слободи, а још неколико архијереја служило је као старешине храмова. У Украјини је преостало само 3 процента од оног броја храмова који је постојао пре револуције. Шта се тих година дешавало са Василијем Гундјајевом? Током прве четири године после Октобарске револуције он је још био на слободи.

Патријарх Кирил се сећа: Дедина судбина била је драматична… Двадесетих и тридесетих година он се борио против обновљенства, био је близак са патријархом Сергијем док је овај био на дужности митрополита нижегородског. Од њега је добијао инструкције како се треба борити са обновљенством, и његова борба била је прилично ефикасна. Заједно са својим братом од стрица отворио је погон за израду свећа, и када су старешине обновљенских храмова долазиле по пазар, деда их је наговарао да се врате у Цркву и да напусте раскол. А ако би те старешине биле сувише истрајне у својим расколничким уверењима, он им просто није продавао свеће. Захваљујући таквој политици штапа и шаргарепе, за неколико месеци већина парохија из Лукојановског среза, у коме је живео мој деда, вратила се у Православну Цркву. У мом личном архиву чувају се копије чланака из локалне штампе у којима се подигла читава кампања против деде. Он је оптуживан за распиривање верског фанатизма. На крају су га ухапсили. Тако је отпочео његов исповеднички пут, који је трајао скоро три деценије.Убрзо након хапшења, Василије је био депортован у Соловецки логор. Соловецки логор за посебне намене створен је декретом Совјета народних комесара године 1923. на територији Соловецког архипелага. Древни манастир који су основали преподобни Зосима и Саватије Соловецки претворио се у једну од испостава Гулага[2], који је бодљикавом жицом опасао целу Русију. До краја 1930. године у логору се обрело више од 70 000 заточеника. Међу њима су се нашли академици и професори, писци, песници, философи, глумци, политичари и војни службеници, аристократе и сељаци, жене и деца, епископи и свештеници, православни и католици.

Василије Гундјајев био је један од првих соловецких заточеника. У логору је радио као механичар, био је ангажован на ремонту брода који је пловио између Соловецког архипелага и копна. Његови другови из ћелије гајили су према њему поштовање. Он је одржавао контакт са архијерејима и свештеницима који су се налазили у логору.

Један од заточеника био је архиепископ Иларион Тројицки, најближи помоћник патријарха Тихона. Висок растом, крупног стаса, густе смеђе косе, привлачио је људе својим спокојством, љубазношћу и оптимизмом. У најтежим логорским условима владика Иларион чувао је присуство духа, монашку незлобивост и једноставност. После шест година заточеништва у Соловецком логору Светитељ је требало да буде упућен у прогонство у Казахстан. Међутим, на путу се разболео од тифуса. Уочи смрти, већ тешко болестан, био је обријан. Када је над епископом Иларионом вршено опело, једна од његових рођака, угледавши га мртвог, пала је у несвест: у мртвачком ковчегу лежао је јадан, обријан седи старчић у коме је било немогуће препознати некадашњег Илариона. У моменту смрти било му је свега 43 године.

Василије Гундјајев је познавао свештеномученика Илариона. Патријарх Кирил се сећа: На необичан начин светитељ Иларион везан је за моју породицу – преко мога деде јереја Василија, такође Божијег исповедника, који је 1922. године због борбе са обновљенством у Њижегордској губернији био интерниран, и у исто време када и светитељ Иларион обрео се у Соловецком логору. Он је лично познавао Архиепископа и све друге архијереје, био је учесник знаменитог Соловецког сабора. Затим је исто тако много страдао, прошавши кроз 46 тамница и 7 логора – скоро 30 година провео је у заточеништву… Ето, кроз такве људе ми, као наредно покољење православних, рођено већ у доба атеизма, добили смо велико сведочанство о вери и храбрости наших предака који су храбро гледали у лице смрти, стојећи на бранику јединства Цркве и борећи се и за саму могућност да верници примају Тајне свете Евхаристије, Крштења и друге свете Тајне, да остану у општењу са Богом преко своје страдалне Мајке, Православне Цркве.

Соловецки сабор, што га помиње Патријарх, одржан је у лето 1927. године ради разматрања Декларације митрополита Сергија. Епископи који су се обрели у заточеништву упутили су митрополиту Сергију посланицу у којој су одобрили његову изјаву о лојалности Цркве према совјетској власти у свему што се тиче грађанског законодавства и управе. Међутим, главни део садржаја Посланице изазвао је протест код соловецких заточеника: Црква не може преузети на себе пред државом (какав год у држави био поредак управе) обавезу да „све радости и успехе државе сматра и својим радостима и успесима, а све њене неуспехе и својим неуспесима“, јер свака влада некад може доносити безумне, неправедне и сурове одлуке и мере, којима је Црква принуђена да се потчињава, али им се не може радовати или их одобравати. У задатак ове владе улази искорењивање религије, али њене успехе у том правцу Црква не може сматрати својим успесима.

Наставиће се

Са руског: мр Ксенија Кончаревић

[1] Преки суд састављен од три члана (прим. прев.).

[2] Државна логорска управа (прим. прев.)

239. број „Светигоре“

03 / 10 / 2014

pravoslavie_ru_logo